Уочи покрајинских избора у немачкој савезној држави Баден-Виртемберг, једна тема изазвала је посебну пажњу јавности – вођење предизборне кампање на турском и арапском језику, преноси РТ.
Потез који је иницирала странка Ди Линке отворио је расправу о томе где се налазе границе политичког маркетинга, интеграције и идентитета у савременој Немачкој.
Странка је одлучила да део својих порука пласира на више језика, укључујући турски и арапски, са циљем да допре до бирача мигрантског порекла.
У кратким видео-обраћањима и порукама на друштвеним мрежама, страначки представници се директно обраћају заједницама које у Баден-Виртембергу чине значајан део становништва.
Поруке се тичу социјалних тема – становања, трошкова живота, запошљавања – али је управо језик постао централна тачка јавне дебате.
Подржаваоци оваквог приступа тврде да је реч о легитимном и прагматичном кораку.
Немачка је већ деценијама имиграциона земља, а турска заједница представља једну од најбројнијих мањина.
Према том становишту, обраћање бирачима на матерњем језику није одрицање од интеграције, већ признавање друштвене реалности. Политика, кажу, мора да комуницира са свим деловима становништва ако жели да буде инклузивна.
Критичари, међутим, виде у томе проблематичан сигнал.
По њиховом мишљењу, службени и политички дискурс у Немачкој треба да остане пре свега на немачком језику као фактору друштвене кохезије.
Они упозоравају да оваква пракса може подстаћи сегментацију бирачког тела и продубити паралелне друштвене структуре.
Посебно је осетљива чињеница да се кампања води на језицима који су у последњих неколико година често били у фокусу јавних расправа о интеграцији, миграцији и безбедности.
Политички аналитичари указују да ова стратегија одражава шири тренд у европској политици – странке све више користе микротаргетирање и прилагођене поруке како би мобилисале специфичне групе бирача.
Друштвене мреже омогућавају да се поруке лако прилагоде различитим језичким и културним заједницама, без потребе за класичним, масовним кампањама. У том контексту, турски и арапски језик нису изузетак, већ део шире стратегије персонализоване политичке комуникације.
