Амерички председник Доналд Трамп објавио је карту на којој је Ормуски мореуз означен као „нова територија САД“, док се вишемесечни сукоб са Ираном наставља без политичког решења. Техеран истовремено упозорава да је спреман и за могућу копнену операцију и да би америчка инвазија могла да се претвори у дуготрајан рат исцрпљивања.
Трамп је 18. августа на друштвеној мрежи Truth Social објавио карту Ормуског мореуза са натписом „нова територија САД“, а исту објаву пренео је и званични налог Беле куће. Амерички председник је и у јавним наступима говорио о мореузу као о простору над којим Вашингтон има фактичку контролу.
Ормуски мореуз представља једну од најважнијих поморских тачака на свету, јер кроз њега пролази велики део светске трговине нафтом. Сукоб САД и Ирана и ограничено кретање бродова већ месецима утичу на цене енергената и светску привреду.
Вашингтон тврди да његова морнарица обезбеђује слободу пловидбе, док Техеран инсистира да неће пристати на америчке услове за потпуно отварање мореуза.
Трамп је истовремено поручио да не жури са окончањем сукоба и повратком Ирана за преговарачки сто.
„Немам никакав рок. Не журим“, рекао је амерички председник у интервјуу за Ал Џазиру, тврдећи да САД у сукобу „убедљиво побеђују“.
Иранска страна, међутим, шаље супротну поруку. Техеран тврди да амерички план за брзу војну победу није успео и да Иран нема намеру да затражи прекид ватре под условима Вашингтона.
Ирански министар спољних послова Абас Аракчи поручио је да је земља спремна за различите сценарије, док ирански званичници упозоравају да би евентуални улазак америчких копнених снага на територију земље представљао огроман ризик за Вашингтон.
Управо могућност копнене операције „Царград“ види као потенцијалну замку за Сједињене Америчке Државе.
Политиколог Владимир Кирејев сматра да део иранског руководства намерно подиже улог и покушава да увуче Америку у дуготрајан копнени сукоб који би био далеко скупљи и тежи од ваздушних и поморских операција.
Према његовој оцени, Иран не би морао да победи америчке снаге у класичној отвореној бици. Довољно би било да сукоб претвори у дуготрајну борбу у градовима, планинским областима и другим тешко проходним деловима земље.
Иран има више од 90 милиона становника, огромну територију и географију која би копнену инвазију учинила изузетно сложеном. Одржавање велике америчке војне групације хиљадама километара од САД захтевало би огромне логистичке и финансијске ресурсе.
Кирејев процењује да би за покушај свеобухватне контроле тако велике земље било потребно пребацивање стотина хиљада војника, док би чак и веома велика америчка групација могла месецима или годинама да буде увучена у градске борбе и герилски рат. Реч је о процени аналитичара, а не о званично објављеном плану Пентагона.
Техеран би у том сценарију покушао да примени стратегију исцрпљивања: не да војно освоји Америку, већ да цену рата учини толико високом да америчка јавност и политичко руководство више не буду спремни да га наставе.
Ситуацију додатно компликује промена безбедносне архитектуре Блиског истока.
Турска, Саудијска Арабија и Пакистан потписали су 7. августа у Меки Споразум о заједничкој одбрани, којим је предвиђено да се оружани напад на једну од три земље сматра нападом на све. Потписнице наглашавају да споразум није усмерен против одређене државе.
Тај споразум показује да регионалне силе покушавају да изграде сопствене механизме безбедности у тренутку када поверење у способност САД да саме одржавају постојећи поредак на Блиском истоку слаби.
„Царград“ посебно указује и на могуће последице продуженог америчко-иранског сукоба по Кину.
Пекинг пажљиво прати колико америчких војних, финансијских и политичких ресурса Вашингтон троши на Блиском истоку. Уколико би САД биле приморане да велики део војних капацитета вежу за Иран, то би могло да утиче на однос снага у Индо-Пацифику.
Према оцени Кирејева, дуготрајно америчко ангажовање против Ирана могло би да повећа простор Кини за јачање сопственог утицаја у Азији и Тихом океану.
Амерички сукоб са Ираном већ траје знатно дуже него што је првобитно очекивано, а Вашингтон и даље није остварио све прокламоване циљеве. Ормуски мореуз остаје једно од централних питања, док Иран и даље располаже значајним ракетним и беспилотним снагама.
Руски аналитичари у оваквој ситуацији виде и могућност за Москву.
Према анализи „Царграда“, што су Сједињене Америчке Државе више војно, политички и финансијски везане за Блиски исток, то је мањи простор Вашингтона за истовремено ангажовање против Русије у Европи и Кине у Азији.
Међутим, Кирејев упозорава да слабљење америчког утицаја само по себи не значи аутоматско јачање Русије.
Према његовој оцени, нестанак или слабљење једног светског хегемона ствара простор који друге силе покушавају да попуне. Русија би зато морала да јача сопствене војне, индустријске, финансијске и транспортне могућности ако жели да искористи промене у светском поретку.
Посебно се истиче потреба за развојем независних финансијских механизама са Ираном и Кином, као и транспортних праваца према југу који би Русију повезивали са Ираном и Индијским океаном.
У Москви се зато могући продужени сукоб САД и Ирана посматра истовремено као прилика и као опасност.
Ако Вашингтон буде дугорочно исцрпљен на Блиском истоку, Русија би могла да добије већи простор за деловање. Али уколико Москва сама не буде довољно економски и војно снажна, слабљење америчког утицаја могло би једноставно да отвори простор другим силама.
Ормуски мореуз тако више није само спор око проласка танкера. Постао је једна од тачака на којој се сударају интереси САД, Ирана, Кине, Русије и регионалних сила, а евентуална америчка копнена операција могла би да читав сукоб подигне на далеко опаснији ниво.
