Оставка Кира Стармера није изненађење, већ последица дубоке кризе поверења у британску политичку класу, оцењује Мартин Армстронг.
Према његовој анализи, шокантно није то што је Стармер отишао, већ то што је толико дуго политички преживљавао. Британски бирачи су 2024. године Лабуристичкој партији дали једну од највећих изборних победа у модерној историји, очекујући промену курса. Уместо тога, добили су наставак исте политике.
Економија је остала у застоју, трошкови живота наставили су да расту, миграција је остала ван контроле, порези су повећани, јавне службе су се погоршале, а поверење народа у власт наставило је да се урушава.
Армстронг сматра да ово није само пад једног премијера, већ симптом распада читавог политичког система. Британија је за мање од једне деценије променила шест премијера, што, како наводи, није нормалан политички процес, већ знак да држава више не уме да управља сама собом.
Лабуристи су годинама нападали конзервативце, обећавајући стабилност, компетентност и економски раст. Али када су дошли на власт, показало се да слогани не стварају просперитет.
Британија је остала заробљена у прекомерној регулацији, растућем дугу, високим порезима и слабом економском расту. Политичари, према Армстронгу, и даље покушавају да убеде јавност да се држава може извући из структурног пада задуживањем, опорезивањем и новим прописима.
Најважнији политички догађај, међутим, није Стармерова оставка, већ успон Најџела Фаража и странке Reform UK.
Британски естаблишмент је годинама Фаража представљао као маргиналну фигуру, док је све већи број бирача у тишини прихватао његове поруке. Данас Reform UK води у националним анкетама и постаје главни изазивач и лабуристима и конзервативцима.
Армстронг оцењује да је Фараж разумео оно што Вестминстер није желео да види: обичан народ се осећа напуштено од политичке класе.
Анкете показују да Reform UK више није протестни покрет, већ озбиљна политичка сила. У једном мајском истраживању та странка је имала 27 одсто подршке, док су лабуристи били на 20 одсто. То је први пут у модерној британској политици да странка изван традиционалног двопартијског система доследно држи предност на националном нивоу.
Локални избори су додатно потврдили тај тренд. Лабуристи су изгубили више од хиљаду одборничких места, док је Reform UK снажно напредовао широм Енглеске.
Према Армстронгу, Стармер није пао у политичком вакууму. Његова оставка дошла је после месеци пада подршке, лоших изборних резултата и све већег страха унутар Лабуристичке партије да Фараж преузима радничке бираче који су некада били кичма лабуристичког покрета.
Оно што се дешава у Британији личи на шири распад старих странака широм Европе. Бирачи одбацују политички поредак који више не доживљавају као свој.
Миграција, трошкови живота, цене енергената, порези и пропадање јавних услуга створили су кризу поверења коју ни лабуристи ни конзервативци нису успели да реше.
Фараж јача не зато што се сви слажу са њим, већ зато што милиони људи верују да он барем говори оно о чему други ћуте.
Британски естаблишмент ће сада, оцењује Армстронг, покушати да замени Стармера новим управником система и да јавности представи ту смену као промену. Али проблем није само у човеку на врху, већ у политици која остаје иста.
Као могући наследник помиње се Енди Бернам, али Армстронг сматра да промена капетана не поправља брод који већ прима воду.
Он закључује да Британија постаје део шире западне кризе поверења у институције. Народ од Немачке до Француске, од Канаде до Британије, све више одбацује старе политичке партије, јер је дошао до границе стрпљења.
Успон Фаража зато није само британска политичка прича. То је знак да се стари поредак руши, а да бирачи све отвореније траже алтернативу систему који деценијама обећава решења, а испоручује све дубљу кризу.
