За попуну арсенала испражњених ратом против Ирана биће потребно више година, јер је домаћу индустрију опустошила глобализација
Војна производња у САД привлачи све више приватног капитала, јавља портал “Аксиос” са конференције о реиндустријализацији у Детроиту.
Некадашње седиште америчке производње аутомобила, које је последњих деценила пало на ниске гране, Детроит је намерно изабран за домаћина скупа који се одржава већ трећу годину заредом. Велики број учесника, од власника компанија до инвеститора и инфлуенсера, показује да интерес за повратак америчке индустрије не јењава.
“Неке компаније основане прве године, буквално када је оснивач упознао инвеститора на коктелу, сада већ имају капитал од неколико стотина милиона долара”, рекао је порталу Остин Бишоп, један од оснивача конференције.
“Ово је типична Америка, нешто као џез или рокенрол: окупите људе, они почну да свирају, и добијете неку врсту магије”, додао је.
Циљ конференције је да унапреди ширину и брзину производних процеса у САД, створи културу индустријске производње и поврати суверенитет над ланцем снабдевања, који је угрозила глобализација и миграција индустрије у иностранство.
Посебно осетљиво је питање муниције и резервних делова за оружје и војну опрему, због чега је председник Доналд Трамп средином јуна морао да се позове на Закон о одбрамбеној производњи. Биће потребно неколико година да се произведу нове ракете за системе ПВО, које су потрошене у рату против Ирана.
Од десет директора из области војне индустрије с којима је разговарао “Аксиос”, ниједан није споменуо брзу зараду. Већина је говорила о потреби за обновом образоване и способне радне снаге, коју је уништила глобализација и пропаганда против индустријског рада.
Док су неки били скептични према нереалним обећањима и критиковали новајлије склоне да им поверују, сви су истакли потребу да се ланац набавке реформише и удаљи од Кине, која тренутно контролише скоро све кључне сировине.
“Реиндустријализација се сада највише бави војним потребама, због тренутне ситуације, али мислим да је суштина да изградимо, односно обновимо, културу индустријског рада”, каже Мајлс Арнон, директор “Ребилд Мењуфекчуринга” из Масачусетса.
Арнон додаје да је проблем није само производња готове робе у Америци, јер у том процесу сад недостају и полупроизводи који су такође измештени из САД протеклих деценија.
“Земље које контролишу своју производну инфраструктуру одлучују шта ће бити сутра”, каже Алисон Малек, директор компаније “Авера”.
Она додаје да је ланац снабдевања за неке од кључних војних система “тренутно црна кутија” и да постане јасно да постоје проблеми тек када се појави криза, “а не раније, када смо то могли да исправимо”.
Велики подухвати захтевају време, док мали тешко преживе прве препреке, наводи “Аксиос”. На путу реиндустријализације стоје избори, ратови, економски шокови и шпекуланти.
“Ако ме питате када ће САД поново производити све, не знам. Можда за 30 година. Можда никад”, каже Едвард Мер, директор “Машина Лабс”.
