Владе никада не одустају од идеја које им доносе већу контролу, већ их само спакују у нови облик и чекају тренутак када је јавност заокупљена другим темама, оцењује Мартин Армстронг.
Он упозорава да се логика закључавања из доба ковида није завршила, већ је само променила форму. У Великој Британији сада се гура систем дигиталног идентитета повезан са паметним телефонима, кроз GOV.UK Wallet и дигиталне акредитиве, који се јавности представља као питање удобности, брзине и безбедности.
Армстронг истиче да се сваки такав систем у почетку нуди као добровољан и практичан, али да временом постаје очекиван, затим пожељан, а на крају неопходан. Оно што почиње као дигитална погодност, лако се претвара у услов за учешће у нормалном животу.
Према његовој оцени, проблем није сама технологија, већ неминовно ширење њене намене. Данас се дигитални идентитет користи за доказивање старости, идентитета или права на рад, а сутра може постати главни услов за приступ социјалним давањима, порезима, банкама, здравству, путовањима, гласању и бројним другим услугама.
Армстронг упозорава да се, када једном буде створена инфраструктура, будућим политичарима у руке предаје моћ коју више не морају сами да граде. Довољно је да је прошире.
Заштитници приватности, стручњаци за сајбер-безбедност и организације за грађанске слободе већ упозоравају да системи дигиталног идентитета могу угрозити приватност и концентрисати осетљиве податке у централизованим базама. Када се идентитет, дозволе, приступи и лични подаци ставе у један дигитални екосистем, однос између човека и државе из темеља се мења.
Армстронг подсећа да је свет током ковида већ видео како се дигиталне пропуснице могу користити за ограничење кретања и приступа јавним просторима. Грађанима је говорено да нешто није формално обавезно, али су без дигиталне потврде били искључивани из нормалног живота.
Он као пример наводи Кину, где су током ковида дигиталне апликације коришћене за контролу приступа јавном превозу, банкама и другим местима. У појединим случајевима, људима су дигитални статуси мењани иако нису били позитивни на ковид, што им је онемогућавало кретање и приступ услугама.
Према Армстронгу, исти образац може се поновити и са дигиталним идентитетом. Нико неће формално бити приморан да га користи, али ће свакодневни живот без њега постајати све тежи, све док људи не буду практично натерани да прихвате систем.
Он упозорава и да се дигитални идентитет може повезати са банкарством, запослењем, порезима, здравством, путовањима и комуникацијом. У том случају, држава или систем добијају могућност да једним потезом ограниче приступ кључним деловима живота.
Армстронг наводи и пример Тајланда, где су дигитални идентитети повезани са банкарским системом, након чега су милиони рачуна били замрзнути без претходног упозорења и одговарајуће истраге. То је, како истиче, показало колику моћ држава добија када финансијски живот људи постане зависан од дигиталне дозволе.
Закључак текста је да се слобода ретко губи у једном великом драматичном потезу. Она нестаје кроз низ малих корака, од којих се сваки представља као разуман, практичан и неопходан.
Армстронг упозорава да ће многи прихватити дигитални идентитет јер изгледа удобно, али да ће прави проблем настати када приступ услугама, путовањима, запослењу, банкарству или комуникацији буде зависио од тога да ли је нечији дигитални статус „у добром стању“.
