Европске чланице НАТО, и без САД, у неким кључним војним категоријама имају премоћ над Русијом, али безбедност Европе нагризају мањак сарадње и национални егоизми, показује објављена студија међународне организације Гринпис.
Подаци о војним издвајањима показују да су Европске чланице НАТО и Канада прошле године издвајале знатно више од Русије, наводи у студији немачки огранак Гринписа. Заједно су у одбрану 2025. године уложиле око 626 милијарди долара (око 540 милијарди евра), а Русија је у истом периоду уложила приближно 190 милијарди долара.
Најубедљивија је, према истраживању Гринписа, премоћ код борбених авиона (Европа и Канада 2.215, а Русија 1.064), ратних бродова (143 према 34) и артиљерије (15.896 према 5.976).
Аутори студије су установили да, и у промењеној трансатлантској реалности, европске чланице НАТО и Канада располажу огромним одбрамбеним ресурсима, што према најновијем истраживању важи и за опцију да се САД повуку из алијансе.
Међутим, безбедносна политика ЕУ трпи због некоординисаног и скупог такмичења у одбрамбеним пројектима. У студији се истиче да Европи недостаје “заједничка безбедносна концепција”, да заједничка спољна и безбедносна политика “има реч заједничка само у имену”, и да “због различитих, често националних интереса у ЕУ влада спољнополитичка и безбедносна какофонија”.
Као пример неуспеха те политике ЕУ због националних интереса, у студији се наводи транспортни хеликоптер НХ90, који је за осам земаља произведен у 17 различитих варијанти, због чега је изостала уштеда коју би донела велика продукција. Најновији пример је и свађа Немачке и Француске око првенства у пројекту новог система борбених авиона ФЦАС, а и кад је реч о тенковима, чланице ЕУ користе једанаест различитих типова.
Аутори истраживања указују да би потенцијали који недостају без САД могли да се неутралишу циљаним и координисаним европским улагањем. “Студија појашњава да будућност Европе зависи од њене способности да заједнички делује. Истовремено, остаје од кључног значаја да се о дугорочној безбедности не размишља само кроз војну призму”, наводи се у студији.
Међу препорукама Гринписа је да ЕУ задржи и унапреди своју улогу креатора мира кроз дипломатију. Потребна је наводи се, и детаљна анализа реалних претњи, пошто се у садашњим расправама о финансирању готово и не поставља питање концепције безбедносне политике, потребе за одбрамбеним потенцијалима и технолошке трансформације војних стратегија.
Оцењује се и да Европа мора да се оспособи за одбрану, а не за рат и да су потребни заједнички европски напори усмерени на стварање кредибилне одбрамбене способности. Заједнички европски пројекти, према оцени аутора студије, захтевају јасне државне оквире и редукцију броја кључних одбрамбених индустрија на националном нивоу.
Аутори сугеришу и јачање парламентарне контроле пошто је Европска комисија, иако то није било предвиђено, преузела све функције у области одбрамбене политике, а те функције морају да буду предмет контроле Европског парламента.
Коначно, неопходна је координација ЕУ и НАТО “јер су потребне институционалне мере предострожности, како би се одредиле јасне руководеће одговорности у безбедносној и спољној политици”, пише у студији.
