Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је у писаном одговору европској посланици из Словеније Романи Томц (ЕПП/СДС) поручила да Комисија неће поново разматрати оптужбе на рачун комесарке за проширење Марте Кос и њене наводне сарадње са некадашњом југословенском тајном политичком полицијом – Удбом. Аргумент Фон дер Лајенове је крајње бизаран: предмет је већ разматран током саслушања Косове у Европском парламенту (ЕП) у време када је била кандидат, новембра 2024. године, а тада је негирала икакву сарадњу са словеначком и југословенском тајном полицијом.
За Фон дер Лајенову је то крај приче. Само што то никако није крај приче.
Марта 2026. године је словеначки публициста и истраживач прашњавих архива Игор Омерза објавио књигу “Комесарка” у којој је уз обиље архивског материјала документовао да је УДБА Марту Кос регистровала у својим списима у две одвојене категорије – испрва као извор тајне полиције са кодним именом Тара, а касније и као сарадницу под шифром “Бланка”.
Није, дакле, по среди један узгред забележен сусрет, него два квалитативно различита статуса (цинкароша и шпијуна) у хијерархији УДБЕ, које је сама тајна полиција прецизно разликовала. Извор је био онај који неформално рапортира, а сарадница је била особа која је за тајну политичку полицију формално везана и ради за њу. Омерза је књигу, потковану са мноштвом докумената, представио марта ове године чак и у Европском парламенту у Стразбуру, где је промоцију организовала управо европосланица Романа Томц.
И ту долазимо до првог апсурда под покровитељством високе бриселске бирократије.
Европска комисија не реагује на књигу која је изашла после саслушања Косове у ЕП и која износи нова, компромитујућа открића. Комисија се у одбрану Косове позива на саслушање које се догодило пре него што су ти документи испливали у јавност. Другим речима: ако је комесарка Марта Кос лагала новембра 2024. – што Омерза доказује и документује архивском грађом – Комисија то игнорише, позивајући се на њену лажну изјаву као довољан доказ да лаж не постоји. Таутологија, уместо одговора. Томчева је с правом узвратила да је реч о “арогантном и празном одговору” Комисије.
Још речитији је геополитички контекст који Брисел упорно превиђа. Главнина удбашких архива, који би могли да коначно рашчисте ово питање, не налази се у Љубљани већ у Београду, где је деловала савезна УДБА. Томчева је баш то истакла, питајући Фон дер Лајенову да ли би евентуална нова открића из београдских архива могла да утичу на кредибилитет и рад комесарке за проширење. Србија је, наиме, кандидат за чланство у Европској унији, а на комесарку која води тај поступак проширења и преговоре са службеним Београдом, у београдским архивима наводно вреба грађа која би могла да открије димензије њеног деловања под командом Удбе.
Сукоб интереса је очигледан: особи, која надгледа преговоре, лично савршено одговара да досијеи о њој остану запечаћени. Брисел се прави да тај проблем не види.
Трећи елемент, за који се званична Европска унија прави да је глува, нема и слепа, јесте природа организације о којој је овде реч. УДБА није била обична обавештајна служба какву познају демократске државе. Као што упозорава и Омерза, УДБА је била политичка полиција – орган који није бранио државу од криминалаца, терориста или насилног рушења уставног поретка, већ је штитио елитно политичко и државно руководство. УДБА је уходила дисиденте, прислушкивала емиграцију, организовала ликвидације политичких противника у иностранству… По методама, организацији и учинцима била је ближа источнонемачком Штазију него било којој западној обавештајној служби.
Иронија је хтела да је на то у једном од својих најбурнијих испада упозорио управо Илон Маск.
Пошто је Европска комисија децембра 2025. године његовој платформи Икс изрекла глобу тешку 120 милиона евра због кршења Акта о дигиталним услугама, Маск је у бесу комесарке и комесаре ЕУ поспрдно назвао “Штази комесарима”, употребивши тај израз као општу ознаку за репресивну политичку полицију. Успут је, нехотице, погодио сличну институцију којој је служила једна од комесарки – словеначка. Разлика је само географска: Штази је био источнонемачки, УДБА југословенска. Типологија је, међутим, иста.
У ову ионако за Брисел неугодну политичку аферу сада се умешао и нов елемент.
Јанез Јанша, изабран 22. маја ове године за председника нове словеначке владе, још уочи избора одржаних марта најавио је да ће захтевати опозив Марте Кос уз образложење да је “ухваћена у дебелој лажи и да ће зато морати да поднесе оставку или ће бити смењена”.
Љубљански медији су протеклих дана утврдили, поводом заштитничког кишобрана за Марту Кос од стране Фон дер Лајенове, да се Јаншина намера многима заиста допала, али да није изводљива јер опозив европске комесарке не спада у надлежност председника владе државе чланице.
Комесари након именовања више не представљају своју матицу, већ Унију као целину, и дужни су да делују независно од упутстава било које владе. Отуда је комесара могуће сменити само на три начина: његовом добровољном оставком, колективним гласањем о неповерењу целој Комисији у Европском парламенту, или пресудом Суда правде ЕУ у Луксембургу (члан 247 УФЕУ), а све то на предлог Савета или саме Комисије уколико је комесар починио тешку повреду дужности или више не испуњава услове за обављање функције.
У конкретном случају, Јанша може да изнесе политички став владе и позове Марту Кос да поднесе оставку, али не може да је опозове. Додуше, може да учини нешто друго: да захтева да словеначка влада – попут претходне, која је Косову предложила за комесарку – формално покрене то питање у оквиру Савета и затражи увид у грађу из Београда у оквиру билатералних разговора са Србијом (што је нарочито занимљиво с обзиром да Србија преговара о чланству управо са комесарком Кос).
Постоји још једна пречица – да Јаншина влада надлежном генералном директорату преда документацију из књиге “Комесарка”.
Оно што остаје интригантно, је питање зашто је председница Европске комисије која у другим случајевима уме да покаже осетљивост по питању интегритета (на пример када је реч о мађарској или словачкој влади) у случају Марте Кос подметнула леђа како би одбранила њен лик и дело, упркос озбиљним оптужбама да је у младости деловала као доушница а онда и цинкарош тајне политичке полиције?
Одговор је вероватно много прозаичнији него што ико очекује – Марта Кос је изабрана зато што је Фон дер Лајенова од Словеније тражила кандидаткињу женског пола, а влада Роберта Голоба је ту премису игнорисала и покушала да јој натури мушког кандидата. Када тај потез није уродио плодом, тадашњи премијер није имао другу опцију, јер уколико би Фон дер Лајенова прецртала и следећег мушког кандидата, то би значило да обоје диктирају промашену кадровску политику.
А Фон дер Лајенова не трпи поразе.
Тако се склопио необичан мозаик: Европска комисија која гаји “високе стандарде” према другима, милостива је према самој себи. Политика која о вредностима говори са узвишене катедре, али избегава консеквенце када сама погази сопствене вредности. Попут комесарке због за коју бриселска врхушка не жели да зна је ли Марта била удбашка доушница Тара или потказивачица Бланка.
Срећом да постоје загризени историчари попут Игора Омерзе, иначе би се без таквих у Бриселу мирно спавало. Овако им ноћне море не гину.
