Док се у свету смењују кризе, примирја и нови ризици од ескалације, све више истраживачких центара, влада и међународних организација покушава да користи вештачку интелигенцију за предвиђање будућих сукоба.
Идеја је да се велики број података обради брже него што то могу људи и да се на време уоче обрасци који могу да указују на нереде, побуне, политичко насиље или рат.
Један од таквих система је модел Integrated Strategic Forecasting, који је развио истраживачки центар RAND. Тај систем је проценио да постоји 20 одсто шансе да до краја 2026. године у Ирану дође до пада или смене режима.
Ипак, стручњаци упозоравају да такве процене треба узимати са великим опрезом. У конкретном случају, модел није користио поверљиве обавештајне податке, а његови резултати нису прошли уобичајену људску проверу.
Слични модели ослањају се на податке о ранијим сукобима, криминалу, здравству, штрајковима, временским приликама, економији, политичкој нестабилности и слабљењу демократских институција. Анализирају се и друштвене мреже, како би се проценило незадовољство становништва.
Све већу улогу имају и снимци са сателита, дронова и надзорних камера. Помоћу њих се прате кретање људи, саобраћај, окупљања демонстраната и начин на који се масе формирају, задржавају и разилазе.
Неки модели већ се користе у међународним институцијама. Системи попут CAST и VIEWS помажу у проценама ризика од политичког насиља, док Међународна организација за миграције развија моделе који покушавају да предвиде колико људи би могло бити расељено због сукоба или природних катастрофа.
Ипак, највећи проблем остају подаци. Тамо где су подаци квалитетни, модели могу да буду корисни. Тамо где су непотпуни, нетачни или искривљени, предвиђања лако могу да промаше суштину кризе.
Посебан проблем представљају дезинформације на друштвеним мрежама, јер лажне кампање могу да створе погрешну слику о стварном расположењу јавности.
Стручњаци упозоравају и на политичке последице оваквих прогноза. Ако неки режим добије процену да би могло доћи до побуне, то може да га подстакне на превентивну репресију, чак и ако се прогноза покаже нетачном.
Зато вештачка интелигенција може бити користан алат за рано упозоравање, али не и замена за људску процену, обавештајни рад и разумевање конкретног политичког контекста.
Нова генерација модела може да помогне да се неке кризе раније уоче, али питање ко користи те прогнозе, са којим циљем и какве одлуке доноси на основу њих остаје једнако важно као и сама технологија.

