У времену убрзаних геополитичких промена, дубоких друштвених подела и кризе поверења у институције, разговор са аналитичарима који настоје да сагледају ширу слику представља драгоцен увид у савремени тренутак. Наш саговорник припада кругу аутора и коментатора који своје деловање темеље на споју политичке анализе, медијског ангажмана и друштвене одговорности. Повод за овај писани интервју јесу теме које обележавају актуелни историјски тренутак — од ретроспективе прве године мандата Доналда Трампа, преко позиције Србије у сложеним међународним односима, до личних амбиција, интелектуалних узора и планова за будућност. За наш сајт говори Никола Јовић, политиколог, новинар и политички аналитичар.
Како бисте, са временске дистанце, оценили прву годину мандата Доналда Трампа?
У најкраћем- као што гласи наслов књиге Мајкла Вулфа која се бави првим Трамповим мандатом – “Ватра и бес” . Дакле, није се много тога променило. Прва година је обележена “шамарањем” и дисциплиновањем европских савезника (почев од Венсовог говора на Минхенској безбедносној конференцији, па третмана који је имао Зеленски у Белој кући…), стани-крени односом према Русији и рату у Украјини (од љубави до мржње што би се рекло) те покушају да се “договори” са Путином на Аљасци (да ли је и шта договорено видећемо у будућности на основу деловања минимум ове две државе), глумљења миротворца и спречавањем/окончавањем ратова који нису ни започели (попут некаквог рата Србије и тзв. Косова), као и неких за које није јасно ни како би се тачно водили (попут рата Албаније и Азербејџана, гаф свакако, али јасан показатељ како се Трамп разбацује именима држава као епитетима). И за крај, наравно, повратак старој-новој љубави; Венецуели и Гренланду. Мадура је, заиста, “импресивно” брзо и лако решио, што и није толико чудно узев у обзир то да је мало ко унутар саме земље хтео да га брани, те вишемесечну блокаду и изолацију земље коју је спроводила америчка морнарица, те интензивно деловање њихове обавештајне мреже унутар земље на поткупљивању чиновника из војске и администрације те активирању старих нарко веза из периода настанка “Картела Сунца” (који је пројекат CIA наравно) и ко зна чега другог све не. “Ћутање” (одсуство озбиљније реакције) Русије и Кине (пре свега) на овај чин је благо речено чудно, али и индикативно. Што се тиче Гренланда, поента је да САД имају фактичку контролу над острвом (као што имају, поређења ради, над Косовом и Метохијом), а не да га у потпуности интегришу у састав САД (мада ни то није искључено). Зато Трамп и креће са “максималистичким” приступом и медијском помпом (узећемо Гренланд итд.) да би уплашио савезнике (вазале фактички) и натерао их да се “нађу на пола пута” ; да они пристану “само” на појачано америчко војно присуство на острву а не на пуну анексију Гренланда. На то се своди прича на крају дана, добиће оно што су наумили, на један или на други начин. Дакле то је укратко прва година Трамповог другог мандата- пуно тога започетог, много више реторике него акције а питање је шта ће успешно завршити и “затворити” на америчку корист до краја мандата.
У ком моменту се данас налази спољна политика Србије?
Хаотичном и, благо речено, катастрофалном. Иако нисмо живели у том периоду, верујем да можемо да се поистоветимо са иоле мислећим људима из периода пред крај Хладног рата и распад СФРЈ који су гледали “ветар промене” на светском нивоу и настанак нових кретања паралелно са гледањем идиотизма и немоћи руководст(а)ва СФРЈ да се адекватно поставе и реагују на то, те смо тако од свих могућих решења добили оно најгоре- трагични распад земље, грађански рат и све друго што је дошло у пакету, не могавши то да спрече на било који начин иако су одавно видели где то све води у коначници. Притом, ту не аболирам ни у најмањој мери деловање страног фактора, већ само апострофирам могућност руководства да антиципира одређене промене и у датом маневарском простору (који је мали али свакако постојећи) паметније повуче неке потезе и тако сачува и земљу и народ (у највећој могућој мери) од тога да нам други у потпуности кроје судбину, капу, земљу и границе а да ми не знамо где идемо, шта хоћемо и да се (типично српски нажалост) свађамо међусобно и делимо у неколико колона. Зашто ово говорим? Зато што нажалост видим сличну ситуацију и данас. Пада неки нови “Берлински зид” а ми имамо понову имамо неспособну и “неснађену” (и уопштено гору) власт него тада када је прошли падао. Само што је данас још горе јер данас, посредством Интернета, и “обичан грађанин” може да види крупне геополитичке промене у Европи и свету и сходно томе да види слепило и ординарну глупост нашег (нажалост и даље) државног врха које иде контра тих тенденција и везује нашу судбину за губитничку и погрешну страну. Како другачије објаснити трчање у Давос кад и саме САД “понижавају” тај Давос и окрећу се другим формама сарадње? Како другачије објаснити истрајавање “на европском путу” када не само од тог европског пута, него врло вероватно ни од саме ЕУ, у наредним годинама неће бити ништа (макар на начин на који је било до сада)? Ирационално поступање по питању НИС-а, где истовремено “изврдавамо” и Русе и Американце (зато што смо паметни) а на корист ЕУ, да би на крају опет завршили “кратких рукава” , како то разуман човек да објасни и разуме него као геополитичко слепило и глупост? Увожење десетина хиљада страних радника по рецепту држава чланица ЕУ (које се због тога, између осталог, распадају изнутра) у тренутку када САД (али и Русија те многи други) покрећу опсежне активности преиспитивања и ревидирања политике “отворених граница” и малтене неконтролисаног увоза хиљада људи? Како објаснити то да се Африка у доброј мери “деколонизује” а ми овде црвеним тепихом дочекујемо исте оне које далеко више “заостале” државе од нас наглавачке избацују? Ко је ту заправо онда “заостао” ? Да не набрајам даље. Да имамо иоле српску власт она би заузела јасан став; српски интереси на првом месту, сарадња са свима у највећој могућој мери ( али не по цену наших виталних интереса, граница се мора знати и поштовати), не спуштање главе ни пред ким. Ко себе не поштује, неће га ни други поштовати. Ко очекује да ће самопонижавањем да се сачува, поред достојанства ће изгубити и све друго. Само онај ко држи до себе ће у немилосрдном свету међународних односа преживети и опстати.
Где бисте сврстали себе на политичком компасу?
Не патим превише од традиционалне поделе на лево или десно, иако све узев у обзир више нагињем десници наравно. Рецимо Ернст Јингер, који важи за “екстремног десничара” (што би се данашњим речником рекло) је говорио: „Не стојим ни десно ни лево — стојим испред.“ / „Не допада ми се да ме сврставају ни у десницу ни у левицу; те категорије су сувише грубе за оно што мислим и пишем.“ / „Када ме питају да ли сам левица или десница, то је као да ме питају да ли више волим леву или десну страну свог тела.“ Дакле- не робовати по сваку цену форми, ако се она у неким сегментима коси са суштином. Суштина је важнија од форме. Формом долазимо до суштине, а не обрнуто. Ако као народ имамо усаглашене националне интересе они ће “трансцендирати” све идеолошке, (гео)политичке па чак и државне промене јер ћемо увек, невезано за околности, стремити истим циљевима само можда на другачији начин. У томе лежи кључ успеха- у континуитету. И нема у том смислу потребе да се “угледамо” на неке далеке народе- довољно је погледати наше комшије који су са нама кроз све Југославије прошли вешто глумећи и Југословене и комунисте и све друго а да су за сав тај период остали верни синови своје нације и идеје независности својих држава, што су на крају и добили, те за разлику од нас који смо били подељени у више колона, далеко боље прошли у тој “оставинској расправи” (довољно је видети ко је шта унео у прву Југославију 1918. године а ко је шта изнео 1991. године). Међутим, ако бих морао да се изјасним, оно предубеђење које ми “најбоље” стоји, то је српски родољуб, патриота и суверениста. То у основи подразумева јако утемељење у нашем идентитету коме је основа наравно православна вера и њено аутентично српско духовно и културно тумачење у виду – светосавља. И заиста, сажимајући у једној речи ово што сам претходно навео, када би свако од нас не само за себе рекао “ја сам светосавац” , него то заиста и био, где би нам био крај. Јер у то одређење верујем стаје све. Јер је Свети Сава био и модеран и ванвременски, и храбар и мудар, и Србин и човек светских размера (истински “космополита”) који је умео и знао са свима, прославио, изградио и унапредио Србију и Србе јер је пре свега прослављао Бога који га је сходно томе наградио бројним талентима. Имамо ли, на крају крајева, бољег и већег од њега, а да је нашег имена, на кога би се угледали? Има ли и један Србин већи, бољи и значајнији легат од њега?
Који су механизми друштвеног одговора на утицај организација, аналитичара и тинк-тенк мрежа финансираних из иностранства?
Једноставно речено- имитација. На њихову мрежу НВО, аналитичара и тинк-тенкова – наша мрежа истоветних организационих форми. Нема потребе да измишљамо топлу воду, прекопирамо постојеће форме деловања- хардвер, убацимо српски софтер и – работамо. Њима је “лакше” јер имају “само” новац, логистику и сваку врсту помоћи од најмоћнијих држава света, нама је “теже” јер имамо све сем тога. Али не треба очајавати и падати у депресију због тога. Лакше ћемо ми да надоместимо наш финансијски и сваки други недостатак, него што ће они чињеницу да је њихова прича само љуштура, наручена, лажна, исфабрикована и да је “не пије” ни неколико процената људи у Србији. Док ово што ми заступамо, угрубо говорећи, може да потпише отприлике 80% људи у Србији. Дакле, свако од нас да види за шта је добар, да се усавршава у томе и потом умрежава и повезује са другима који слично мисле. Не морамо бити сви уједињени на једном месту, у једну организацију – штавише сматрам да то доноси више штете него користи укупно гледано- већ да делујемо по “тактици роја” ; са више страна, свако на свој начин, идемо ка истом циљу. Било да треба “синхронизовано” нешто да “нападамо” или “бранимо” . Зашто не бисмо ми користили непријатељеве методе у своју корист? Зашто би они били паметнији од нас? Дакле то хоћу да кажем. Не мањка нам паметних људи, само их треба оспособити за “инфоратовање” и “пустити у етар” , наћи ће већ своје место под Сунцем. У одсуству државе (која нам је фактички узурпирана што од страних окупатора што од домаћих дахија), приморани смо на сналажење, преживљавање, импровизацију и друге “герилске методе”. Али Боже мој, неће ни то трајати довека. Једног дана, Боже здравља, када ослободимо нашу државу, са поносом ћемо се сећати ових дана и сва стечена знања и искуства ефективно ставити у одбрану државе- само овај пут унутар државе, а не “изван” како то радимо сада.
Где се тренутно налази бунт у Србији?
Укратко- “Србија се умирит не може!” Све и да се сутра студентски покрет (неспорна окосница незадовољства и свеоптши предводник протеста) у потпуности “расформира” , народно незадовољство не би спласнуло, напротив. Временом би се створила нека друга организациона форма кроз коју би се изражавао бунт и незадовољство катастрофалном и издајничком политиком актуелног режима. Јер заиста, процеси које они спроводе у Србији (по диктату западних земаља наравно, али не треба ни њих као извршиоце занемаривати), прете да нас докрајче у смислу било каквог капацитета за постојање као држава и друштво. Јер и ово мало државе што имамо, што је претекло и о(п)стало, преживело и ратове деведесетих, санкције, бомбардовање, ДОС и све друго до данас, прети да нестане. Ту пре свега мислим на неизвесну судбину НИС-а, још више ЕПС-а, те почетак приватизације свих јавних предузећа кроз измену њихове правне структуре у АД (акционарско друштво) или ДОО (друштво са ограниченом одговорношћу). Додајмо томе и планове за изградњу 40-ак рудника широм Србије (где би читава Србија постала оно што је Источна Србија на потезу од Бора до Мајданпека данас), увожење хиљада страних радника који врло лако могу овде остати трајно, наставак “одлива мозгова” из наше земље и уопштено потпуну економску, политичку, војну и безбедносну везаност за западни геополитички фактор (пре свега ЕУ). Људи у Србији су препознали озбиљност ситуације и заиста је ово бити или не бити моменат. Хоћемо ли сачувати државу и друштво у елементарном смислу или ћемо постати Србија АД у власништву неког Блекрока у којој су настањени неки “људи” (безлична и аморфна биомаса) који немају ни имена, ни порекла, нити било каквих додирних тачака са оним што се некад подразумевало под Србима и Србијом. Од нас зависи. Ако се будемо борили можда нешто и буде. Ако не будемо, сигурно неће бити ништа добро по нас. Тако да, и овај бунт који траје у протеклих годину и нешто, ма какав био, тренутно је најбоље што имамо јер не видим ништа ни на помолу и видику што постоји или се промаља а да нам обећава иоле бољу будућност од оне која нам је намењена ако актуелна власт настави да води Србију у годинама пред нама. Дакле- ако вам се “свиђа” у општем смислу прича око студената, супер, прикључите се и помозите на који год начин можете. Ако вам се не свиђа, супер, више сте него добродошли да направите нешто друго или покушате на било који други начин да допринесете окончању режима који ће у противном окончати све нас. Све је боље од пљуцкања са стране и критиковања у празно иза екрана и из удобности сопственог дома. Теоретичара у празно и стручњака за све имамо Богу хвала и превише, људи који су спремни да се заложе и посведоче у пракси то што проповедају- нажалост премало. Дакле покренимо се. Што би рекао Његош- “Српствуј дјелом”.
Да ли имате амбиције у формално-образовном смислу и евентуалној академској каријери?
Свакако. Планирам да се чим будем могао вратим на докторске студије у Бањој Луци, које сам започео својевремено, те да их успешно приведем крају и потрудим да и кроз науку дам одговоре на нека питања савременог света која ме муче те сходно томе и на тај начин допринесем “на ползу отачаства” . Јер не можемо знати како да се изборимо са оним што нас опседа, ако не знамо са чим се боримо уопште и на који начин. А то је, између осталог, и везано за оно што планирам да образложим у будућем докторату и другим научним радовима.
У ком смеру се тренутно креће Ваш медијски ангажман?
Минимизирао сам, готово прекинуо, сваки вид медијског експонирања у смислу гостовања на “традиционалним медијима”. Изузеци су, наравно, попут овог, када ме неко од пријатеља замоли да дам интервју за његову платформу, ту увек изађем у сусрет. Више се сада бавим јачањем сопственог присуства на мрежама, мојих профила на друштвеним мрежама, желећи да оно што објављујем дође до што већег броја људи, не стављајући себе у први план већ идеје и концепте које желим да “посејем” код људи. Планирам у наредном периоду покретање свог (у недостатку боље речи мораћу искористити ову већ крајње “излизану” и “офуцану” ) подкаста. Општи концепт већ имам у глави, више је проблем адекватна техничка реализација. Јер желим да то буде на озбиљном нивоу, у складу са материјом коју планирам да обрађујем.
Како коментаришете БРИКС као политичко-економску платформу?
Ових дана сам, размишљајући о актуелним збивањима, дошао до тога да ме у неком смислу подсећа на Покрет несврстаних. Ту мислим угрубо, не говорећи о директним повезницама и континуитету већ уопштено о том концепту где се пуно држава често састаје, мало шта договори у пракси и онда првом приликом нека (свака?) од њих “занемари” те договорене “опште принципе” и уради оно што је у њеном партикуларном интересу. Дакле, ствар је врло једноставна- будућност БРИКС-а ће зависити од тога хоће ли успети и у којој мери да институционализује своје постојање и да превазиђе унутрашње антагонизме и постигне јединство тј. да веже државе чланице у тој мери да оне заиста наступају на међународној сцени као један политички чинилац, али стварно, у пракси, не само у теорији па да се, као што рекох, првом приликом занемари на прописано јединство и свака окрене себи и – што није искључено- против друге државе чланице исте те организације. Ту пре свега мислим на односе Индије и Кине (две пуноправне чланице), али и Индије и Пакистана (који је аплицирао за чланство и веома је близак Русији), па чак и Кине и Русије (које су сада у добрим односима али треба бити поштен па рећи да су ти добри односи пре свега плод чињенице да су суочене са истоветном претњом, шта ће бити сутра ако се испостави да та претња почне да “јењава” и онда једна страна “схвати” да јој је друга већа претња него прописана заједничка претња нпр.?).
Како разумете концепт мултиполарности у савременом свету?
Као чињеницу да тренутно живимо у свету у коме САД можда не могу да остваре глобалну хегемонију и потчине читав свет себи, али су засигурно и даље појединачно гледано најмоћнија држава света (у смислу пројектовања моћи широм планете) и да и даље могу да утичу на дешавања у сваком делу света макар у некој мери, често и пресудно. Традиционална наука о међународним односима то стање назива “унимултиполаризам” ; постоји једна најјача сила, али она више не може сама да контролише свет и истовремено постоји више регионалних и глобалних сила које јој парирају у појединим областима. Верујем да није тешко сложити се да то у највећој мери описује стање које имамо данас. Будућност мултиполарности ће зависити од две ставке: даљег кретања америчког односа према свету (веће или мање ангажовање у светским пословима) и даљег кретања главних америчких такмаца (већа заједничка сарадња против САД или изградња засебних “зона утицаја” и фактичка подела моћи по принципу некадашњих европских империја). Једно је сигурно- повратка на униполарни моменат неће бити, остаје само да се види какав ће бити изглед неспорне мултиполарности ка којој идемо. Не бих искључио ни могућност настанка “регионалних безбедносних комплекса” , концепта који су прописали Бери Бузан и Оле Вевер, али ни некакву поделу света по Хантингтоновим основама или чак, што је најекстремнији случај, према оној назначеној у Орвеловој “1984” . Једно је сигурно- мало шта је сигурно.
Коју бисте књигу препоручили читаоцима који желе дубље разумевање геополитике?
Ако бих морао да издвојим само једну књигу, нека то буде ова која ме и даље држи под утиском (иако сам је давно прочитао од корица до корица) и којој се периодично често враћам макар на неколико страница да нешто проверим и потврдим – Вилијам Ендгал: Век рата: англо-америчка нафтна политика и Нови светски поредак. Коме се свиди могу га упутити на обиље сличних књига. Што се каже- списак постоји.
Да ли се бавите спортом и колико Вам то значи у свакодневном животу?
Наравно. Активно се бавим борилачким вештинама (ММА са нарочитим акцентом на греплинг), повремено идем у теретану и на трчање, волим да одем и на неку OCR трку када ми обавезе дозвољавају…све у свему, трудим се да живим по максими у здравом телу здрав у дух. Илити, по нашки- спорт, здравље, православље.
Који су Ваши циљеви за 2026. годину?
Да будем боља верзија себе у сваком смислу. Да се трудим да што више допринесем својој породици, друштву и држави, илити, да паразфразирам завршни део молитве пре учења, да моје деловање буде “нашем Творцу на славу, родитељима на радост, а Цркви и отаџбини нашој на корист”. Да чиним што више добра а што мање зла, како себи тако и другима. Да што мање времена губим на беспотребне глупости које само одвлаче пажњу, а да што корисније и плодотворније искористим време које нам је свима од Бога дато на дар. То је идеал, наравно, нешто чему треба увек стремити али нешто што не можемо увек остварити, јер смо ипак на крају дана “само” људи. Али, док год се држимо Бога и непрестано поправљамо и усправљамо ка Њему (што би рекли савремени лајфкоучеви “радимо на себи” ), биће добро. Дакле, моја порука свима (па и мени наравно) за крај овог нашег разговора: ,,Не брини ти, мој брајко, хоће ли народ пропасти или неће, него ради оно што си ти кадар! Па ако сваки уради онолико колико је кадар, неће народ никад пропасти.” [Из писма Вука Караџића Ђури Даничићу]
Интервју потписује редакција Геополитички Пулс
